Budim se umoran…
Do pre nekoliko dana ne bih sebi dozvolio taj osećaj… Nije to umor od fizičkog rada, od nošenja džakova ili kopanja kanala… Nije to ni umor od proračuna, kalkulacija, nekog teškog mozganja… Taj umor prođe posle dobrog sna, ali ovaj umor ostaje… Traje…
Budim se umoran…
Umoran od propalih planova, od neispunjenih želja, neostvarenih snova, neuzvraćenih ljubavi… Umoran sam od nezahvalnih ljudi, nerealnih očekivanja, nerazumevanja…
Ne prepoznajem sebe… Ne prepoznajem ovaj umorni lik koji me pozdravlja iz ogledala… Ne… To nisam ja… To ne mogu biti ja… Ne želim da poverujem da je to izmučeno lice moje…
Hej! HEJ!!! Ti tamo… Ti što me gledaš umornim očima… Ti, baš ti… Hajde… Nasmeši se malo… Ne predaji se… Stavi osmeh na lice… Zajebi bre te propale planove, uvek ih je bilo i biće… Zaboravi na neispunjene želje, poželi nešto još lepše… Zaboravi na te neuzvraćene ljubavi, više su one izgubile nego ti, ima i lepših i boljih… Na primer, ona mala crna sa četvrtog sprata je baš simpatična, zar ne???
Hajde osmeh… Znam da možeš… Tako je… Još malo… E, to je to! Tako je već bolje…
Pogledam kroz prozor… Zora, izlazak sunca… Prelepo jutro… Biće ovo divan dan….
Drvenisporet's Blog 
Sto ne rece mala plava sa cetvrtog sprata, pa da pomislim da sam ja, pih 😀
Imam ja jednu plavu, al‚sprat niže…mada, ja sam prvi uvek posmatrao kao visoko prizemlje, pa sam se možda zeznuo u računici?!? 🙂
Osmeh je lek za sve … lepa prica 😀
Drvored u zaglavlju me podseca na neka lepa prosla vremena… 😀