Raskršće

Dešava se svima… Desilo se i meni… Ide život, ovako ili onako, nekom dobro, nekom malo lošije… U jednom trenutku dolazimo do raskrsnice. Moramo da se odlučimo kuda dalje. Nazad nema… Ili levo ili desno… Sa jedne strane belo, sa druge strane crno… Kuda??? Gde krenuti a ne pogrešiti? Da li se osloniti na druge ili odlučiti sam?

Ja sam krenuo u belo… I pogrešio… Ne znači da je sve belo dobro, da je sjajno, da je ispravno… To belo je bio zid u koji sam žestoko razvalio glavom… I smračilo mi se… Shvatio sam da je crno put kojim treba da krenem i okrenuo se na drugu stranu…

Crno je tunel, tunel koji vodi dole, sve dublje i dublje… Ali ne može voditi beskonačno…  Jednom mora doći do dna i krenuti ponovo gore ka svetlosti…

Na putu sam do dna… Tonem polako ali sigurno… Ne plašim se, osećam da je dno blizu… Puzim polako i srećan sam. Srećan zato što ću uskoro krenuti gore… Vratiću se snažniji, bolji, vratiću se u velikom stilu…

I evo me, gore sam… Sunce, plavo nebo, izašao sam… U inat svima koji nisu verovali u mene… Hvala onima koji su me svesno ili nesvesno gurnuli u tunel i napravili me jačim, hvala onima koji su mi pružili ruku kada sam izlazio… Hvala što ste me naučili da se borim i kada pomislim da nema nade i što sam video da još ima dobrih ljudi…  Hvala…

Klavir i mačka, 0:3

Bio sam ubeđen da je to moguće samo u crtanim filmovima… A da je moguće i u stvarnom životu svedoče zavijena glava i slomljen prst… Koliko sam puta samo kao klinac gledao te scene u crtaćima i od srca se smejao, ali više mi nije smešno… Znate onu scenu kad čoveku crna mačka pređe preko puta, a onda mu nekim čudom klavir padne na glavu??? Mislite da nije moguće???

E pa, varate se… Grdno se varate…

A dan je delovao tako obećavajuće… Uspeo da naplatim neke pare koje sam davno prežalio, na poslu se najzad sve složilo kako treba, čak je i ona namrgođena plavuša iz trafike razvukla kez… Sve u svemu, krenulo je solidno… Sunce progrejalo, pravi prolećni dan… Dam lepo sebi malo dužu pauzu za ručak i rešim da tu pauzu pretvorim u odlazak kući… Pomislim „divno vreme za šetnju“.

Prolazim kraj gimnazije, maturanti se upravo raspustili… Mladost na sve strane… Polugole i poluobučene klinke… Idila… Pa zar može nešto da pokvari ovaj dan?

Može može…

Nisam sujeveran, al ću da razmislim za ubuduće… Crna mačka… Pojavljuje se sa desne strane, nešto me mrko gleda… Ma, nešto mislim, volim ja mačke, onako srednje pečene… Pis bre…

E to je bila greška……

Mačka mi pretrča preko puta… Crna mačka mi pretrča preko puta… Pojavi se neka senka odjednom, poče da mi zaklanja sunce… Lagano dignem pogled i AAAAAAAAAAA!!!!!!!

Jbni klavir pada pravo na moju glavu!!!! U poslednjem trenutku skačem desno, budim se, spadam sa kreveta, udaram rukom u zid i glavom u komodu, stona lampa pada i razbija mi glavu, a od udarca u zid lomim prst…

Zavijena glava, prst u gipsu, strah od crne mačke…

Ja : Crna mačka = 0 : 3

Jedina ljubav

Kako starim, neke stvari mi postaju jasnije. To valjda ide sa godinama. Kažu da se to zove zrelost. To je ono kada postajete svesni nekih stvari kojih do tada niste bili. Ili tako nesto…

I sada kad punim 22 godine (a toliko punim već desetak puta), postajem svestan i ja. Postajem svestan da sam godinama zaljubljen… Zaljubljen u, verovao to neko ili ne, u istu. Da, u istu.

Ta ljubav traje, ne bledi, čak je iz dana u dan sve jača i jača… A zavoleo sam je još u školi… Kažu da je dečija ljubav najčistija i najlepša, neiskvarena, i da deca znaju iskreno da vole. A ja sam je baš tako zavoleo. Iskreno i čisto…

I imala je ta ljubav i uspone i padove, ali uvek sam se vraćao njoj, uvek je ona bila ta koja mi je vraćala osmeh na lice. A bilo je i drugih, manje ili više uspešnih… Uglavnom manje… Ali ona mi je opraštala. Nikad mi to nije uzela za zlo jer je znala da ću joj se vratiti. I ja sam se vraćao… I vraćao…

I rešio sam da ovo javno kažem… Neka svi znaju da je ona ta… Da je volim već godinama i da ću je voleti…

VOLIM FANTU!!!

Osmeh menja svet…

Budim se umoran…

Do pre nekoliko dana ne bih sebi dozvolio taj osećaj… Nije to umor od fizičkog rada, od nošenja džakova ili kopanja kanala… Nije to ni umor od proračuna, kalkulacija, nekog teškog mozganja… Taj umor prođe posle dobrog sna, ali ovaj umor ostaje… Traje…

Budim se umoran…

Umoran od propalih planova, od neispunjenih želja, neostvarenih snova, neuzvraćenih ljubavi… Umoran sam od nezahvalnih ljudi, nerealnih očekivanja, nerazumevanja…

Ne prepoznajem sebe… Ne prepoznajem ovaj umorni lik koji me pozdravlja iz ogledala… Ne… To nisam ja… To ne mogu biti ja… Ne želim da poverujem da je to izmučeno lice moje…

Hej! HEJ!!! Ti tamo… Ti što me gledaš umornim očima… Ti, baš ti… Hajde… Nasmeši se malo… Ne predaji se… Stavi osmeh na lice… Zajebi bre te propale planove, uvek ih je bilo i biće… Zaboravi na neispunjene želje, poželi nešto još lepše… Zaboravi na te neuzvraćene ljubavi, više su one izgubile nego ti, ima i lepših i boljih… Na primer, ona mala crna sa četvrtog sprata je baš simpatična, zar ne???

Hajde osmeh… Znam da možeš… Tako je… Još malo… E, to je to! Tako je već bolje…

Pogledam kroz prozor… Zora, izlazak sunca… Prelepo jutro… Biće ovo divan dan….